Badnji dan je poslednji dan četrdesetodnevnog posta i to je uvod u jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. Evo koji običaji se vezuju za ovaj praznik.
Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i dalje ih održavaju. Za badnjak, badnje drvo, seče se, najčešće, stabaoce ili, samo, grana hrasta koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i sve su povezane s porodičnim kultom ognjišta. Paljenje badnjaka je u vezi s ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog Sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Sečenje badnjaka
Već u ranu zoru pucanjem iz pušaka i treštanjem iz prangija, objavljuje se opšti, često i zajednički, komšijski, rođački ili drugi odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska Sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci. U istočnoj Srbiji, biran je cer; na zapadu, zavisno od kraja, to su hrast ili bukva; u smedrevskim selima, na primer, seče se samo hrastova grana.Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva, tri, devet, a ponegde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova.Pre sečenja se drvetu nazove “dobro jutro”, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.Drvo se uvek zasecalo s istočne strane jer je trebalo da padne upravo na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se “da se drvo ne muči”, tj., da se obori iz jednog udarca ili, najviše, s tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Božićna pečenica
Posle donošenja badnjaka se kolje pečenica (ponegde se kolje ili utuče na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za Novo leto, a ponegde se zove i Veselica ili Božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
Unošenje badnjaka i slame
U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik.
Badnja večera je raznovrsna i obilna, ali posna. Na njoj, pre svega, mora učestvovati sva čeljad. Jede se, ne sa stola, već s poda, po kojem je prostrta slama, ili s prostrte velike vreće u koju je stavljena slama, tanak sloj… Badnjački kolač se ne seče nožem već se lomi rukom. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve piće nego se ponešto ostavlja da prenoći, na onom mestu s koga se večeralo. Na Badnje veče, isto tako ni na prvi ni na drugi dan Božića, trpeza se ne diže, ne sklanja, čak se ni đubre ne izbacuje iz kuće. Od ovog pravila koje navodi dr Veselin Čajkanović, danas se odstupa, naročito u gradu gde se Badnjačka večera jede sa stola ispod kog je prostrta slama ili samo čak zavežljajčić slame s drenovom grančicom.
Izvor: yumama.com
