Juče se navršila godina dana od smrti legendarnog pevača Mikija Jevremovića.
Poznati pevač preminuo je 13.januara prošle godine posle kratke I teške bolesti u 75.godini života nakon što je 27.decembra pretprošle godine doživeo moždani udar. Miodrag Miki Jevremović rođen je 27.marta 1941.godine u Beogradu. Publika ga pamti po izvanrednim interpretacijama na festivalima na kojima je kao šlager pevač nizao uspehe šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji. Smatra se jednim od najznačajnijih pevača u istoriji zabavne muzike u Jugoslaviji. Svojim neverovatnim glasom plenio je pažnju gde god bi se pojavio, bilo da je to festivalski ili televizijski nastup. Kolege ga pamte kao perfekcionistu u svemu, potpuno nadmoćnog kada se cenio glas punog opsega. Bio je obožavan i veoma cenjen od kolega. U vreme najveće popularnosti postojao je klub njegovih vatrenih obožavalaca ,,Mikisti”, dok je paralelno egzistirao I klub ,,Đokisti” koji su osnovali obožavaoci njegovog rivala Đorđa Marjanovića.
Pesme po kojima će ga publika dugo pamtiti su ”Pijem”, ”Ako jednom vidiš Mariju”, ”Grkinja”, ”Mama”, ”Crni kofer i gitara”’… Sahranjen je uz jednu od njegovih najpoznatijih pesama ,,A sad adio” koja se redovno sluša i izvodi pretežno za kraj neke fine svirke.
– ,,Otkad nas je tata napustio, ništa se po pitanju bola i nedostajanja nije promenilo. Svakodnevno mi je u mislima i fali mi kao prvog dana. Često i dalje plačem za njim! Plačem tako da se gušim u suzama, i nije me sramota da o tome pričam” – kaže Mikijeva ćerka Jelena za Kurir, a osvrnula se i na trenutnu bol zbog hapšenja supruga Predraga i brakorazvodne parnice koju je pokrenula. – ,,S obzirom na celu moju životnu situaciju, niko nije mogao ni da pretpostavi da ću biti vodeća figura u životu mojih sinova, da će pasti na mene, tolika odgovornost da im budem oba roditelja u jednom. Svakog dana se pitam da li ispravno postupam. U tim ključnim momentima, pošto živim sa mamom, koja mi pomaže, a i ona je žena, stravično mi nedostaje tata. Umeo je da smiri situaciju, da umiri mene i ubedi me da će sve biti uredu. Znao je da nađe rešenje za svaki problem. Često je bio samotnjak i usamljenik, ali delovao je momentalno kad bi primetio da mi treba pomoć. Najviše mi nedostaju naši opširni razgovori koji su se pretvarali u moje pomno slušanje, a njegovu besedu. Tada bismo zajedno dolazili do zaključka šta je najpametnije činiti” – ističe Jelena koja je, takođe, svojevremeno započela muzičku karijeru.
Navodi da su je očevi saveti napravili hrabrom ženom, koja pred sobom uvek gazi probleme. – ,,Kad god mi je teško, setim se njegovih saveta. Sećam se njegove priče: ,,Život je splet raznih puteva. Možemo birati one krivudave, one obrasle u korenje, kao i one ravne. Kojim god putem da pođemo, naići ćemo na zid. Tada ćemo pomisliti da je to kraj našeg puta, da dalje nema, da ne postoji. A u stvari, treba samo da se malo pridignemo na prste, pogledamo preko ivice tog zida i ugledamo Sunce” – završava Jelena svoju ispovest.
